ČOVEČIJA DECA

Zemlji je baš prijala njena fina klima,
leti sunce sija, zimi hladovina,
pa su divlje biljke po njoj svud' porasle,
ukrasile pustinje i s' kamenom srasle.

I životinje se razne razmilele svuda,
naselile prašume, pašnjake i brda,
letele po nebu, plivale u vodi
i radovale suncu, vetru i slobodi.

Bog gledao sve to i beše mu drago,
pa stvori čoveka i udahnu mu snagu:
"Srećan od sad živi u ovom rajskom kutku
i uživaj čistog srca u svakom trenutku."

Al' čoveku gordost gnjila obuzela grudi,
pa rešio da je glavni i da svima sudi
i da uzme sve za sebe, jer baš sve mu treba,
šume, polja, okeane, sjajne zvezde s' neba.

I ne reče čak ni hvala na tom divnom daru,
ne uzvrati sa ljubavlju svom Nebeskom Caru,
već prigrli samoživost, sa njom decu rodi
i pusti ih da po svetu tumaraju gordi.

Ali, gordost nema oči i za ljubav ne zna,
čovečija deca brzo upala u bezdan
i plakala suzom gorkom nad sudbinom kletom,
pitala se šta to nije uredu sa svetom
i odakle tolko muke, nevolje i jada,
zašto čovek u životu tako teško strada ?

Nebeski ih Otac tužne privio na grudi :
"Ne sudim vam deco mila,
to vam savest vaša sudi...."

Ana San Snova Milinović