I konačno, došao je trenutak da se rodim,
vuče me Zemljina gravitacija na dole,
prošlo je vreme bezbrižnog brčkanja
u plićaku beskrajnog okeana maminog stomaka.
Toliko sam te molila Bože,
da izvučeš moje ime iz nebeskog šešira,
da ova krhka stopala osete čvrsto tlo
posle zvezdanih putovanja
i utisnu svoj trag na steni, pesku i vodi
i da udahnem vazduh za koji si mi rekao
da miriše na polen, meko krzno životinja
i mlak povetarac sa mediterana.
Ali sada, kada sam već tu,
(priznaću ti)
osećam zebnju oko srca,
gledajući ljude redom u oči,
jer vidim da nema nikog ko je moj
(svi su svoji)
a vazduh ima opor miris baruta i usirene krvi
i čujem krik i vapaj koji se prolama kao grmljavina iz daljina.
Možda postoji još neka Zemlja
sa sličnim poštanskim brojem,
u nekom zabitom kutku svemira,
koja još uvek čuva moje upražnjeno mesto
i možda postoje neki drugi ljudi
na toj drugoj Zemlji,
sa dobrodošlicom u očima,
i osmehom u srcu.
I možda bih ja,
na toj drugoj Zemlji
bila neka druga,
baš onakva kakva zaista jesam
ili nisam
a mogla bih biti...
Ana San Snova Milinović
Нема коментара:
Постави коментар